ПЕТАР ПЕРУНОВИЋ ПЕРУН

 

Уочи оснивања гусларског друштва, темељно се размишљало и о његовом имену, јер се тежило не само очувању традиционалног, читаве прошлости једног народа преточене у стихове и сачуване уз гусле, већ и о изналажењу одговора на савремене друштвене токове и иновацију израза којим би се боље успостављала комуникација с временом које је нагло, управо тих година, обременило страшним искушењима. Стога се није посегло за неким, иако великим и незаобилазним именима српских јунака, владара или легенди – као што су Његош, Марко Миљанов или Вук Мандушић, Карађорђе или Филип Вишњић и слично – јер су на известан начин већ много пута употребљавана или била у оптицају при другим друштвима, већ се једнодушно опредељење усмерило ка имену човека који је већ кренуо путем заборава, а чије име и дело многоструко надмашује простор и време у коме је живео, у коме ми сада живимо.

Реч је, наравно, о Петру Перуновићу Перуну, човеку који је живео од краја 19. Века до средине 20. века између Црне Горе, Србије и далеке Америке. Први пут је јавно уз гусле запевао у Београду 1908. године, и то испред споменика Кнезу Михаилу, што је био начин да изрази своје незадовољство и протест против анексије Босне и Херцеговине. Касније је Перун, премеравајући свет, идући за својим осећањем слободољубља и личног Витештва, борећи се свагда за добро и противу зла, омирисао и барут и крв, нагледао се смрти, јер је учествовао у Балканским ратовима и Првом светском рату, уз гусле певајући о истини, самопоштовању, Светосавским врлинама, славним нашим прецима и њиховом „чојству и јунаштву“, не марећи за сопствене ране (рањен је 1914. године у борби на Гучеву, где су му шрапнели однели врх гусала). Перун је у свом времену био један од гуслара-интелектуалаца. У Шапцу је завршио основну школу, а једно време је становао код породице Станислава Винавера, у којој је стекао основно музичко знање. И иначе је Перун већ генетски носио у себи музичке способности, јер је његова мајка била позната по певању и тужењу. После Шапца, почетком века одлази у Београд и, приањајући уз Србију као уз своју домовину, уписује се у Српску музичку школу код професора Јосифа Маринковића. Живот у граду и стечено музичко образовање утицали су на његово музичко мишљење, које се од детињства заснивало првенствено на гусларском умећу, да свесно уведе промене у певање епских песама, које се највише односе на дикцију и акцентуацију, и да уведе јасно певање свих слогова. Сам Перун је имао висок, продоран и веома покретљив глас, који се у гусларским релацијама може „белкантистичким“ начином певања, што је последица природних квалитета његовог гласа, али и свесног развијања вокалне технике под утицајем западноевропски профилисаног музичког образовања и других музичких жанрова. Такође, увео је у своје певање трилере из музике (опере), избацио преношење последњег слога у певању у наредни стих, ослободио вокалитет гласа и завршетак стиха назалног пригушивања. Дограђивао је композицијски своју гусларску уметност са сваком новом песмом и постао и остао предводник модерног уметничког певања уз гусле.

Као импулсиван човек, склон експонирању, врло брзо је својим певањем у градским срединама привукао пажњу тадашњих медија, па је врло брзо постао популарна јавна личност. Он је први гуслар који је имао гусларске концерте и турнеје по јужнословенским крајевима, по западној Европи, најпосле и по Америци. Све је то доносило мноштво контаката са различитим музичким културама и утицајима, другачијом публиком од оне коју је оставио у родном крају, па је Перун формирао јединствен стил. Он је истовремено био одговор на захтеве „новог времена“, при чему је Перун успевао да његове уметничке творевине имају довољно јасну везу са до тада важећим вредностима, чувајући непрестано културни и национални идентитет, али и да у њима буду уткани елементи који су га приближавали естетским вредностима „Новог доба“. Његове иновације су биле прихватљиве, тако да је он извршио велики утицај на множину гуслара Свог доба. Због тога се његова појава односно стил често помињу као прекрeтница у српској гусларској традицији. Посветивши живот гуслама и певању, Петар Перуновић Перун није могао мирно и удобно да живи (иако би му то учитељски позив омогућио), већ је ишао свуда где је могао међу земљацима да шири љубав према отаџбини и патриотске идеје. Незаобилазне су његове заслуге у буђењу националне свести од 1916. до 1919. године међу нашим исељеницима у Америци. Тамо се често дружио са Пупином а вићао се и са Теслом, који је једном приликом рекао: “Гусле су најјача сила да освоје душу Србину!" Тада је помоћу гусала допринео пријављивању хиљада добровољаца за Српску војску, за одлазак на Солунски фронт, који су у Перуновом гласу препознали вапај пред завојевачким претњама истребљењем читавог народа. (Те претње смо могли препознати и деведесетих година прошлог века, па је Перунова мисија кроз наше друштво и гусларе на неки начин поново оживела.) Ваља рећи да је лично познавао и америчког председника Рузвелта, чије је идеје о раду, слози и јединству желео и за своју отаџбину. Дакле, Петар Перуновић Перун био је велики учитељ, гуслар, иноватор у гусларству, и надасве патриота, спреман да брани част, слободу и опстанак свог народа, коначно и гуслар који је својим певањем и стилом у ком је спојио традиционално с модерним, заслужио да први на овим просторима сними гусларску плочу са четири епске песме. Довољно разлога да једно друштво с поносом понесе име таквога човека. На крају, ваља додати и то да је основно гесло нашег друштва засновано управо на Перуновим стиховима из песме „Искушење“: „Ја не носим гусле старе, да идеје рушим нове, ни да враћам народ натраг, у незнање и окове, већ рад правде и истине и народног просвећења, ради слоге и љубави и братскога сједињења.“