Гусле су најчешће прављене у једном комаду од јаворовине (али и дудовине, куновине, ораза и др.) због структуре самог дрвета, његове чврстине и изгледа јер је звонко и погодно за обраду. Осим тога, оно је у претхришћанској религији означавало култ предака. На гуслама се разликује више делова: Доњи, издубљени део или карлица (труп, кутлача, варјача, ваган, корито) најчешће је у облику разрезане крушке (ређе јајастог и овалног облика); горњи део или врат се завршава главом (у облику лава, коња, аждаје, змије, сокола или орла, Историјских личности, храмова и сл.). На карлици је разапета штављена овчја, јарећа или зечја кожа и учвршћена са стране дрвеним клинцима. На кожи је десетак урезаних рупица (гласица), а да би ваздух у инструменту боље титрао и звук се лакше разлегао, рупице, тзв. шмаге урезане су и на позадини карлице, углавном у облику крста. Од изданка (ува, запињаче) на дну карлице па до кључа (завијача, шкљаке) који је провучен кроз врат напета је струна, коју подржава кобилица смештена испод рупица. Струна је састављена од 50 до 60 упредених длака с коњског репа. Гудало је израђено од танког прута с изданком, од истог дрвета од ког су начињене и гусле. Струна се маже смолом. Гудалом се превлачи преко затегнутих струна тако да се добија оштар и драматичан звук, који је изузетно експресивaн. Певање уз гусле зависно је од епске емфазе, и то тако да се изводи повишеним и свечаним гласом, готово редовно у тенорском подручју. У нас гусле имају вековну традицију, јер постоје назнаке о њима које датирају из 10. века, затим се помињу Фридрихом Барбаросом у 12. веку, док су биле присутне на двору Стефана Првовенчаног у 13. веку. С временом и надолазећим историјским временима, тегобним за српски народ, гусле и певање уз њих су све више добијали на значају.

У 19. веку гусле су сматране светињом и налазиле су се у безмало свакој кући. Њихов изглед је асоцирао на огњиште, боју чађи и дима, а висиле су на зиду и користиле се у породичној атмосфери. У том периоду гуслари су сами правили гусле, без посебних украса, мада је тематика појединих епских песама каткад утицала на одређене орнаменталне облике, као што су глава човека, коња, змије. У 20. веку уз помоћ гусала су исказивани не само уметнички, већ и национални и политички ставови. Тако су за време Првог светског рата представљале духовно оружје, ношене у рат и враћане с преживелима. Период измеђи два светска рата Донео је нову иконографију, јер је идеја о уједињењу Јужних Словена била основна тема и у духовном изразу, тако да у епске песме улазе представници таквих струјања у друштву. Гусле из 19. и 20. века (са изложбе Где сви чуше, оне говоре) После Другог светског рата улога гусала је изгубила на значају, па се гуслало само у оквиру уже заједнице. Епску песму заменила је ојкачка песма о јунацима протеклог рата, а гуслари су се утопили у културно-уметничка друштва. Ипак, седамдесетих година прошлог века започиње период организовања смотри и такмичења, што утиче да расте број гусларских удружења и друштава, па се из приватног и уског излази све више у шири, јавни простор. Као такмичар, гуслар сада има улогу да се обраћа публици са јасном поруком, и притом води рачуна о свим елементима јавног наступа, од костима до изгледа гусала. Гусле су биле, и остале дан-данас глас народа и у националном и социјалном смислу, глас поробљених и понижених народа или друштвених слојева, или и једних и других. У различитим временима, јаснији је био социјални моменат од националног, и обрнуто. Но свагда су биле симбол  легитимитета борбе за независност од страних освајача, симбол народног Идентитета. О томе говори и Вито Радовић, у сценарију за приредбу поводом 10-годишњице Гусларског друштва „Петар Перуновић Перун“ и 200-годишњице Првог српског устанка: „Нема тог народа на свету коме није преважно познавање своје историје, јер ништа толико не пробуђује у човеку уважење себе самога и својега народа и рода колико знање, то да су његови преци кадри славна дела свршити, да су они велико и благотворно учинили на чему се оснива као сљедство и садашње благостање потомства. Тешко оном народу који није имао и нема славних својих људи. Још теже оном народу који врлине своје славни људи не цене, не поштује, с њима се не поучава и не дичи. Народ један, без истините историје своје, никад велики и никад срећан не може бити. Народ који историју својих предака не познаје, он живи у мраку и никаквом се добром напретку не може надати.“ Отуда је веома важно за српски народ и његов историјски и културни идентитет да сачува „гусле и оно што гусле памте и говоре“, јер би Одрицање од гусала значило, по песнику Матији Бећковићу, и одрицање од свога имена и свога језика“. По њему, гусле су старије од свакога века, јер „век дође и прође, а гусле остају. (Ми) имамо више обавеза према гуслама него према 21. веку. И више се бојимо гусала него 21. века…“

На трагу таквог значаја гусала и певања уз гусле, које је овде ипак само фрагментарно и недовољно исказано, зрењанинско Културно-уметничко друштво гуслара „Петар Перуновић Перун“, чије су активности усмерене на афирмацију и промоцију йевања уз іусле, као и на едукацију чланова и млађих генерација, и верујући да ће допринети очувању ове праксе и допринети њеној међународној видљивости, дало је сагласност и подржало активности за упис иевања уз Тусле на УНЕСКО Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства (UNESCO Representative List of the Intangible Cultural Heritage of Humanity) и на тај начин придружило се иницијативи  општине Врбас, Гусларског друштва „Вук Мандушић“ из Врбаса и Савеза гуслара Србије. Одлуком Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Републике Србије од 18. јуна 2012. године иевање уз тусле уписано је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Републике Србије при Етнографском музеју у Београду под инвентарним бројем 12. О важности овог чина, пише и др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог и сарадник у САНУ: у смислу назначаваньа HKH, певање уз гусле је одређено као део музичке традиције, конкретније – народне музичке уметности, који као вокалноинструментална форма директно укључује и језик, а као комуникациона форма је изразито друштвени обичај којим се обезбеђује колективна идентификација. Идеја заштите се првенствено односи на стил близак оном који се одређује као „старински“, непретенциозан и пројектован на „дуге стазе“, какве епика подразумева, насупрот естетици „брзо и јако“, подстакнутој певањем малих одломака и електричним озвучењем. Кључну вредност таквог стила чини способност драмског преображаја музичким средствима који се базира на вештини суптилног варирања, насупрот мозаичном низању различитих мелодијских модела и музицирање које динамички и агогички одражава не само вербални садржај, већ дубоку проживљеност карактера и поруке епске песме у целини…

Друга перспектива… јесте социјална и укључује извођаче, односно вршиоце активности директно укључене у извођење и одржавање елемената, као и чланове заједнице који нису директно укључени у извођење, али доприносе одржавању елемената… Посебно је истакнут значај самих градитеља инструмената…. Суштински деликатан део описа тиче се одређења језика који се у датој пракси користи… Традиционалне епске песме певају се насрпском језику, чак и када их изводе гуслари који се национално изјашњавају као Црногорци… Позиција певања уз гусле у савременој култури Србије одликује се управо амбивалентним квалитетима: драстично је опадање његовог присуства у културном животу у односу на стање о коме сведоче историјски извори (према Вуку, пре два века у динарској културној зони гусле су биле у готово свакој кући), али је број носилаца ове праксе ипак сразмерно велик у односу на ситуацију у осталим видовима традиционалне духовне културе. Поврх тога, она се и даље веома високо вреднује на психолошко-емотивном доживљају… Природа односа који према традицији певања уз гусле имају надлежне институције јасна је већ из чињенице да је његов репрезентативни статус потребно „процедурално“ доказивати… али је регистрацијом гусларска традиција добила макар формално државну заштиту… Певање уз гусле укључено је у програме државних музичких школа… С обзиром на све околности, питање националне стратегије у односу на процену приоритета је: хоће ли певање уз гусле опет бити скрајнуто и унедоглед чекати да се региструје као културно наслеђе Србије на међународном нивоу? Ангажованост у циљу његовог регистровања на националном нивоу потврда је спремности стручњака, али је јасно да став државних институција у овом случају у великој мери зависи од иницијативе гуслара као носилаца традиције и локалних заједница за које је ово један од симбола културног идентитета.“ (Др Данка Лајић Михајловић, „Гусле“, 2013. бр. 25, стр. 54-59)

Током 2016. године певање уз гусле номиновано је за Унескову листу репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Одлуком Унесковог Међувладиног комитета очување нематеријалног културног наслеђа, донетом 29. новембра 2018. године на Маурицијусу, певање уз гусле је уписано на Унескову листу, и то као трећи упис Републике Србије на Унескову листу, после „кола“ 2017. и „славе“ 2014. године. Уписом на листу обезбеђена је боља међународна видљивост српског културног наслеђа, а друштвена заједница, удружења и друштва, те појединци се подстичу на активно очување и преношење овог елемента сопственог наслеђа.

Дакле, гусле и певање уз гусле ваља сачувати једнако као што су они кроз векове сачували нас, особеност и идентитет српског народа. Наше друштво у том погледу, не само што је дало подршку иницијативи за упис на Унескову листу, већ је непосредно после уписа одржало и гусларско вече (могло би се рећи и међународно, с обзиром на учешће гуслара из суседних нам држава), којим је овај догађај од непроцењивог значаја обележен на импресиван начин. Стога се може слободно устврдити да однос нашег друштва и његових чланова према гуслама и певању уз гусле односно према културно наслеђу је чин свестан да традиција, уз различите културне утицаје и мешања, Чини темељ и наше данашње, савремене културе.