Зачетке нашег Културно-уметничког друштва гуслара „Петар Перуновић Перун„, дакле, налазимо у времену недефинисаног државног односно друштвеног односа према гуслама и певању уз гусле, па и самој епској поезији. Изгледало је као да су их наше институције образовања и културе (а самим тим и државе) „пустиле низ воду“ и предале забораву. Тек двадесетак година после рата гусларство је добило своје погодније место у оквиру развоја аматeризма, кроз секцијски рад и културно- уметничка друштва. У суштини, као појам нераскидивог дела српске културе, аматеризам у социолошком смислу, по масовности и квалитету, и настаје након Другог светског рата. На тој линији, и у склопу општих друштвених кретања, прво организованије деловање гуслара на нашем подручју повезано је са формирањем Центра за образовање и културу при тада великом прехрамбено-индустријском гиганту „Серво Михаљ“, основаном почетком шездесетих година прошлог века. Комбинат је покривао 5 општина и запошљавао преко 40.000 радника. Образовању и култури се придавала велика пажња, јер су потребе за образованим и стручним кадром с временом постајале све веће. Да би се на овом плану постизали што бољи резултати у складу са потребама Комбината и самих запослених, формирана је радна организација под називом Центар за образовање и културу, за чији је рад свака чланица Комбината издвајала одређена средства. По сећањима Војина Пижурице, при Центру за образовање и културу је основано културно- уметничко друштво, које је деловало кроз 4 секције: драмску, која је сарађивала са Народним позориштем, литерарну, која је сарађивала са библиотеком, фолклорну, која је сарађивала са КУД Меленци и гусларску. Први председник гусларске секције при комбинатском центру за образовање и културу био је управо Војин Пижурица. У гусларској секцији су деловали пре свих Војин Пижурица, Милош Алексић, Бранко Комар, Радован Булатовић, Миливоје Чавић и Радован Шћепановић, коме је касније додељено и звање народног гуслара, а као најмлађи и Раде Шошкић.

Гусларска секција је била веома активна. Учествовала је у програмима свих радних организација у оквиру ИПК „Серво Михаљ“ приликом разних прослава. Сваке недеље је одржавала састанке у просторијама Центра за образовање и културу. Блиско је остварена сарадња са најстаријим гусларским друштвом „Југославија“, чији су чланови били народни гуслари Душан Добричанин, Бошко Вујачић, Новак Филиповић, Славко Алексић и други.  Истовремено, тада започиње период друштвеног односа према гуслама, епској поезији и певању уз гусле, па се организују разнородни гусларски сусрети, такмичења и ревије, што гусларима помаже да своју значајну делатност не само прикажу широј публици, већ и да је афирмишу и развијају. Ипак, гусле на значају понајвише добијају почетком деведесетих година, када падом једног система, долази до тзв. глобализације, која тежи поништавању етно карактеристика српског народа које су преживеле комунистичку идеологију – то је било време у коме смо сведочили врло агресивним покушајима одбацивања свих својстава српскога етноса. Гусле су се, наравно, нашле на супротној страни таквим покушајима, и као свагда кроз историју тежиле остваривању своје улоге – управо очувању и афирмацији народног идентитета и свих карактеристика нашег етноса који је био мета различитих и спољних и унутрашњих снага за поништавање. Такву улогу било је, нажалост, упркос насталим променама, прилично тешко остваривати, јер се мора истаћи да је постојао и прилично одбојан став медија према гуслама и певању уз гусле. Било је приметно да су гусле и епска поезија у медијима добијали простор, пажњу и значај испод сваке маргиналности.

Може се тврдити да су корени Тусларског друштва „Петар Перуновић Перун“ cежу до почетака шездесетих година прошлог века, све до 1963. године, прво седиште новооснованог гусларског друштва била је управо Месна заједница „Жарко Зрењанин“. Оснивачка скупштина донела је Статут Друштва и изабрала руководства.

Као основни циљеви друштва утврђени су:  Унапређивање аматeризма у области гуслања, гусларског певања и епског стваралаштва, унапређење аматeризма у области културе свирања на инструментима фрула, дипле, двојнице и друго, подстицање развоја и усавршавање гусларско- певачке културе и уметности, неговање успомена и оживљавање сећања на херојске борбе предака за слободу, едукација гуслара а посебно деце и младих о значају чувања гусларско-епске традиције. Ради остваривања циљева, Статутом су предвиђене и конкретне активности. У том смислу је утврђено да Дрштво нарочито прикупља и обезбеђује научну стручну литературу у области епа, поезије и гусларства, организује у заједници са другим организацијама, стручне скупове, саветовања и друге облике едукације. Затим рганизује гостовања, фестивале, ревије, сусрете и друге културно-уметничке гусларске манифестације, објављује књиге, друге публикације о питањима које се односе на епску поезију, објављује аудио и видео материјале са изворним епским песмама и др. Статутом су регулисана права и обавезе чланова Дрштва, пријем у Друштво, унутрашња организација и друга питања начин избора и рада скупштине, извршног и надзорног одбора , заступање друштва, јавност у раду, финансирање и слично.

Друштво је сваке године доносило свој план рада којим су конкретизовани одређени послови које је требало током године обавити. Као заједнички именитељ свих планова рада од оснивања до данас јављају се следећи задаци: омасовљавање друштва, повећањем броја гуслара, али и љубитеља гусала, неговање епске поезије и развоја осећаја према нашим старим обичајима и традицији, организација или учешће на ревијама гуслара Војводине, организација или учешће на фестивалима гуслара Војводине, као и фестивалима гуслара Србије и учешће на фестивалима гуслара свих српских земаља, учешће на херцеговачко-црногорским поселима, на приредбама поводом обележавања Бадње вечери, дана Светог Саве, дана самог друштва, на разним школским приредбама и програмима у селима. Истовремено, свака година је носила и нешто своје специфично, па се активност друштва усмеравала и у том правцу. Тако су планирана и остваривана гостовања у Румунији, сарадња са гусларским друштвима у КУД-овима у другим местима, активности на организовању изложби гусала и промоцији певања уз гусле, подсећање на преминуле чланове и одавање почасти, оснивање школе гуслара у којој би се вршила обука у сарадњи гуслара и зрењанинског Културног центра итд. Посебно ваља истаћи да је друштво, врло спремно и пожртвовано, током НАТО бомбардовања наше земље, учествовало у локалној културној акцији под називом „Културом против агресије“, која се док је бомбардовање трајало одвијала безмало свакодневно по месним заједницама, селима, на трговима и платоима -у граду, Клеку, Лазареву, Сечњу, МЗ „Доситеј Обрадовић“, платоу испред Културног центра на сваком месту где се за то указала прилика и потреба.

На изложби фотографија Радослава Ристовића под називом „Дневник културних збивања за времеагресије“, одржаној јула 1999. године у галерији „Јован Поповић“ у Опову, којом су обухваћене манифестације овог јединственог концепта свих области културе у најразличитијим местима подручју зрењанинске општине, видно место заузима и фотографија мушке певачке групе са програма КУДГ „Петар Перуновић Перун“ одржаног у Лазареву, 25. Маја 1999. Овај докуменат је важан као сведочанство да ништа, па ни бруталност рата, може поништити креативност и духовну снагу народа, па ни једно од његових вековних светлих оружја – гусле и певање уз гусле.

Тренутак у коме је наше друштво основано и првих неколико година његовог деловања припадају врло драматичном времену и догађајима на овом простору, од распада велике Југославије, преко ратова у бившим њеним републикама, те једног, па другог бомбардовања српског народа и његових територија и државе. То је време када су се гусле пуном снагом и сјајем свог вековног бића одазвале свом исконском патриотском позиву. Ратна збивања и међународно расположење којима је непосредно угрожено целовито српско биће и његова суштина, тежња његовом потпуном поништавању, имале су у гусларству свог одјека. У том периоду, дакле, настао је низ нових епских песама које су се могле чути у разним приликама, путем аудио и видео касета или разних електронских медија, интернета напокон. На том плану је било прилично хаотично стање, јер се писањем епске поезије нису бавили афирмисани песници, који су се сами изопштили или је то систем током година с њима учинио, па су често настајале песме у најмању руку сумњивог уметничког квалитета. У наступу свих гуслара нашег друштва врло брижљиво вршен одабир новостворених епских песама, јер би погрешан избор, с обзиром и на већи број кича међу песмама, више шкодио не само друштву већ и племенитим намерама са којима се наступало. Са тor аспекта постојала је и комисија која се бринула о уметничкој вредности поезије која се певала уз гусле, а пред одређене наступе на фестивалима или ревијама и сви гуслари су заједнички учествовали у одабиру песама и стихова које ће изводити

Важну улогу у активностима Гусларског друштва „Петар Перуновић Перун“ имале су и мешовита, женска и мушка певачка група, те појединци из ових група који су на програмима често учествовали соло нумерама одабраног изворног мелоса.